POVODOM FELJTONA BORISAVA JOVIĆA „IZGUBLJENE GODINE“ – Vrlo neodgovorne i društveno opasne optužbe protiv Tita i njegove epohe

Autorovi stavovi su providna konstrukcija smišljenih naciošovinističkih neistina, s ciljem da se izvrši detitoizacija Srbije

 

Nedavno je Borisav Jović objavio knjigu pod naslovom „Kako su Srbi izgubili vek“, s podnaslovom „Tragična sudbina Srba u zajedničkoj državi“. Ubrzo potom „Politika“ je objavila i autorov sažetak iz te knjige u „Feljtonu”, u 13 nastavaka, pod naslovom: „Izgubljene godine“.

Tim povodom je Avnojevski forum „Josip Broz Tito“ održao sednicu svog Kolegija, 07. 11. 2016. na kojoj je ocenjeno:

Prvo, da su autorovi stavovi protiv Josipa Broza Tita providna konstrukcija smišljenih naciošovinističkih neistina, s ciljem da se izvrši detitoizacija Srbije, optuži i okrivi Tito i njegova istorijska epoha za „izgubljeni srpski vek“, u kome nisu ostvareni ciljevi velikosrbijanskog monarhizma, čak ni u sprezi sa okupacionim, kvislinškim i drugim antijugoslovenskim i antisocijalističkim snagama tokom NOR-a i poluvekovnog mira u SFRJ.

Drugo, da nije dovoljno ignorisati autora i njegove optužbe, već da bi ih trebalo javno osuditi, odbaciti i demaskirati kao zlonamerne i društveno opasne, tim pre što su te laži plasirane u javnosti.

Treće, da osvrt Kolegija obuhvati samo nekoliko pitanja, naročito onih koje je autor svesno krivotvorio, prećutao, zaobišao ili zlobno interpretirao.

Posebno ističemo da Tito i KPJ nikada nisu vodili antisrpsku politiku, niti politiku protiv bilo kog jugoslovenskog naroda. O tome svedoči celokupna njegova aktivnost od dolaska na čelo KPJ pa do smrti.

Ako bismo stavove i ocene autora propustili kroz „etički filter“, lako bismo zapazili da ih je on bogato darivao neistinama, poluistinama i – ono što je u knjizi i feljtonu stalno prisutno – mržnjom. A, dobro je znano, da tamo gde stanuje mržnja, za istinu, činjenice i logiku vrata su zatvorena.

Ilustrovaćemo to nekolikim primera.

Autor nam nudi stav da je stvaranje zajedničke države sa Slovencima i Hrvatima bila velika greška, jer oni nisu „želeli zajedničku državu“, ni jednog trenutka ne upitavši se koliko je srpsko rukovodstvo doprinelo krvavom zapletu i raspletu jugoslovenske krize.

Ako ga je pamćenje izdalo, podsetićemo ga na „događanje naroda“ u Novom Sadu, na Ušću i Gazimestanu i poruke koje su sa tih mesta upućivane narodima Jugoslavije (S. Milošević, sa Gazimestana: „Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene“); to je bila prva ratna pretnja; ili da podsetimo na ona bradata čudovišta, sa kokardama i kamama za pojasom, koja su bila svakodnevna ornamentika Knez Mihailove ulice, a koja su upućivana u Knin na proslavu šeststote godišnjice Kosovskog boja; da pomenemo i zloupotrebe Saveza boraca, koji su autobuskim karavanima upućivani u druge republike da tamo promovišu ideje srpskog rukovodstva.

Pitamo autora da li su te manifestacije doprinele jačanju jugoslovenske zajednice, ili su, s predumišljajem bile usmerene u drugom pravcu. Zato bismo autoru uputili savet da on ne može davati relevantan sud o tome ko je želeo zajedničku državu, jer je taj sud dala istorija. A ona ima najmanje dva čvrsta, neoboriva argumenta: prvo, za vreme postojanja Titove Jugoslavije, svi njeni narodi, prvi put u svojoj istoriji, nisu bili „potrošni materijal“ evropske i svetske istorije i živeli su u miru 45 godina; drugo, u toj Jugoslaviji svi Srbi, ali i drugi jugoslovenski narodi, živeli su u jednoj državi. Te činjenice govore ubedljivo da je ideja jugoslovenstva bila najbolja politička ideja u istoriji jugoslovenskih naroda i da niko nije ponudio bolju formulu od avnojevske.

Kada piše o razbijanju Jugoslavije, autor ne pominje dva veoma važna događaja: rasturanje SKJ na 14. kongresu SKJ (usvajanje dokumenata po sistemu jedan delegat – jedan glas, što, u suštini, znači dominaciju i favorizovanje stavova najbrojnije republičke organizacije), i drugo, dogovor Miloševića i Tuđmana o podeli Bosne i Hercegovine (Karađorđevo i Tikveš), što nije ništa drugo nego realizacija ideja o stvaranju „Velike Srbije“ i „Velike Hrvatske“, kako je to uverljivo utvrdio Miloš Minić još u to vreme.

Da zaključimo:

1. Autor vrlo providno pokušava da preko Titovog imena opere sopstvenu savest i abolira tadašnje srpsko rukovodstvo za pogrešne odluke donošene u vreme jugoslovenske krize i njenog krvavog raspleta;

2. Krajnje je nemoralno napadati veliki broj časnih ljudi i političkih lidera srpske istorije, čija je, izgleda, jedina krivica što nisu ostvarivali autorove „nemanjićke snove“, već snove svih jugoslovenskih naroda;

3. Srpsko rukovodstvo, u čijem najužem sastavu je bio i autor, tokom jugoslovenske krize i njenog krvavog raspleta, potrošilo je dobar deo moralnog kredita koji je Srbija stekla tokom dva svetska rata, ne samo na jugoslovenskom prostoru nego i u međunarodnoj zajednici.

Najzad, autor je u feljtonu prećutao ili je krivo interpretirao sve što je glavno u Titovoj epohi – istorijske domete NOR-a i SFRJ, u kojima su svi jugoslovenski narodi i narodnosti pod vođstvom KPJ i Tita dosegli svoj najviši oslobodilački i civilizacijski zenit u istoriji, od dolaska Slovena na Balkan.

IZVOR: politika.rs

 




Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*